Како је пљачкана Србија

 

Домаћи економисти у спрези, са ММФ и Светском банком, бацили Србију у економски амбис. У распродаји државних ресурса, поред упозорења са свих страна, учествовали Г 17 стручњаци, са Лабусом и Динкићем на челу, али и Ђелић и Мирко Цветковић

ПРОШЛО је 40 година од када је “Чикашка школа” предвођена неолибераланим економистом Милтоном Фридманом, америчким корпорацијама, Међународним монетарним фондом и Светском банком извела шок-терапију у Чилеу. Претходно је у пучу, који је извела војска генерала Аугуста Пиночеа, убијен демократски изабрани председник Салвадор Аљенде. Одмах су распродати државни ресурси, људи су поотпуштани са посла, цене хране, воде, струје, грејања су се утростручиле, а плате остале исте или су девалвирале. Грађани Чилеа до осамдесетих година, живели су у беди као никад у својој историји.

Била је ово прва “шок терапија”.

Иста “терапија” примењена је потом и у Аргентини, Уругвају, Бразилу, Боливији, а по паду Берлинског зида – и у земљама Источне Европе, Русији, касније и у неколико земаља Азије, а на списку су, наравно, и земље Балкана.

Циљ је увек исти: сва моћ одлази у руке корпорација, што на крају и доводи до ситуације коју колоквијално називамо – “један одсто богатих и 99 одсто сиромашних”, као процес – богати постају још богатији, а сиромашни све сиромашнији. Средња класа је раслојена!

Нажалост, исти филм, и поред многих упозоравања, гледали смо и у Србији после петооктобарских промена. Међу онима који су упозоравали шта нас чека ако нам макроекономску политику кроје ММФ и Америка, налази се и професор и добитник Нобелове награде Џозеф Стиглиц, својевремено и потпредседник Светске банке. Током посете Београду 2001, после састанка с председником владе Зораном Ђинђићем, Стиглиц је рекао за “Економист магазин”.

– Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити “шок терапеутима” из ММФ, бранећи властите интересе, јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва.

Угледни економист Јоже Менцингер, својевремено и потпредседник владе Словеније, која је одбила “помоћ” ММФ, желео је да помогне:

– Поручио бих колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста. Нама су неки од тих економиста на почетку деведесетих предлагали да фиксирамо курс толара – чему смо се одлучно одупрли. Захвалили смо се Џефрију Саксу и показали му излаз из Словеније.

Знали су то и неки пољски стручњаци који су се 1993. окренули сопственој методологији економске и друштвене реформе, као и стручњаци из Хрватске (попут Бранка Хорвата) чији су грађани у игри са ММФ прошли као “боси по трњу”…

Професор економије Млађен Ковачевић учествовао је у тим расправама и био сведок кад се у Србији доносила одлука да се неолиберални концепт прихвати. Он је и критиковао и упозоравао стручњаке који су у то време водили економске реформе у Србији. На почетку разговора за “Новости” подсећа како су изгледале прве године 21. века.

– Након “освајања демократије”, стицајем околности на врху политичке пирамиде нашле су се стручно врло проблематичне личности, а ту пре свега мислим на стручњаке из Г 17, Млађана Динкића и Мирољуба Лабуса, али и Мирка Цветковића, Александра Влаховића, Горана Питића и Божидара Ђелића који је као “асистент” економисте Џефрија Сакса ( који се касније посипао пепелом по глави признајући да је био у заблуди) већ учествовао у сличним пројектима, када је ММФ био у Русији после распада СССР – каже професор Ковачевић. – Самозвани “визионари” економских реформи у Србији, можда из убеђења, а неки вођени финансијским мотивима, игнорисали су сва упозорења страних и домаћих економиста да се клоне ММФ и тих рецепата. Они су потпуно игнорисали тешке економске кризе Русије, неких земаља југоисточне Азије и Аргентине, до чега је дошло због усвајања модела реформи и неолибералне макроекономске политике коју, од Роналда Регана и Маргарет Тачер, пропагирају и спроводе ММФ и Светска банка.

Прво су потписали споразуме са ММФ, а онда кренули у – приватизацију! Скандалозан закон о приватизацији прошао је скупштинску процедуру без проблема. Врата за пљачкање Србије била су широм отворена.

Крајем 2000. и почетком 2001. представници Г 17, а посебно Мирољуб Лабус и Млађан Динкић, преко средстава информисања, истицали су да имају готов програм привредних реформи.

– Иако смо упозоравали да није паметно распродати државну имовину, поготово када не постоје институције које ће обезбедити регуларност приватизације, али и научени искуством кроз које су прошли Чиле, Русија, Македонија, Хрватска и друге државе, Динкић, Лабус, Ђелић, Влаховић и остали у влади нису показивали велику забринутост.

У то време, поред изјаве Млађана Динкића да за реформе које изводи заслужује Нобелову награду, прослављао се и Божидар Ђелић објавама да ће за три године Србија бити економски лидер Балкана, у 2004. постати кандидат за чланство у ЕУ, да ће бити земља која доживљава најбржи привредни раст и о којој ће се причати као о “српском чуду”.

Да су у питању празне приче, брзо су потврдили негативни ефекти све прецењеније вредности динара и нагле, претеране либерализације увоза, која је гушила домаћу индустријску производњу – каже професор Ковачевић.

А заправо, све одлуке економиста који су седели у влади доносили су на препоруку Међународног монетарног фонда.

– То доказују и похвале које смо у то време добијали од ових институција и које су, најблаже речено, биле засноване на лажима – каже професор Ковачевић.

– Крајем априла 2003. тадашњи први заменик генералног директора ММФ госпођа Ен Кругер је изјавила да “економска ситуација Србије и Црне Горе наставља да се побољшава, уз даље смањење инфлације, побољшање спољнотрговинског дефицита”. То је била ортодоксна лаж, јер је спољнотрговински дефицит из године у годину растао. За њу и за ММФ као институцију, чињенице да се из године у годину повећавала стопа незапослености и да се смањивао број запослених нису вредне пажње, јер то за њих није економски већ социјални проблем.

Жестоки критичар модела реформи у СР Југославији, односно Србији, поретклих скоро 13 година је и професор економије др Јован Душанић. Он је у бројним радовима, на разним дискусијама, покушавао да укаже на превару која се одвија преко леђа грађана.

– Економска политика која се од 2000. спроводи у Србији реализована је у складу са Вашингтонским договором који, пре свега, води рачуна о интересима светске олигархије и крупног капитала, а на штету грађана. Овим програмом Србију, али и друге постсоцијалистичке земље, требало је лишити власништва над ресурсима. Овај простор третиран је пре свега као извор јефтине обесправљене радне снаге и тржиште за производе банкарских услуга западних земаља – речи су професора Душанића.

Почетком 2002. донета је одлука о гашењу четири велике банке у Србији.

– Када је Динкић, као гувернер Народне банке, почињао са реформама, у банкарској сфери била су позната, како позитивна тако и негативна, искуства других земаља у транзицији, али и чињеница да је у свим земљама чланицама ЕУ најмање 80 процената капитала водећих банака у домаћем власништву. Тада сам упозоравао (наводећи негативна искуства других држава) да банке у већинском власништву странаца неће финансирати развој, производњу, извоз, модернизацију привреде и отварање нових радних места, него ће становништву одобравати скупе кредите (по зеленашким каматним стопама) за куповину, углавном, увезене робе, те ће на тај начин остварене огромне профите на суптилне начине трансферисати у иностранство – прича нам професор Душанић.

Са овим се слаже и Алаксандар Радовић, дирекор Пореске управе од 2001. до 2003. године, којег је на то место предложио Божидар Ђелић. Он је био човек задужен за наплату екстрапрофита. У моменту када, по његовом сопственом признању, закон није важио за све тајкуне исто, он се сам повукао са те функције.

– Од 2000. године кренуло се са великим амбицијама да Србија постане нормална земља, али се убрзо показало да ће се свести на то ко ће више новца за себе зарадити. Ја нисам желео да будем део тог апарата – каже Радовић, који је објавио и књигу “Сумрак либерализма”.

И данас је Србија потпуно зависна од ММФ, који је, иронично, основан после Другог светског рата да помаже земљама које су у рецесији како се у будућности не би поновила ситуација у каквој је економска криза и родила човека по имену Адолф Хитлер.

ПРИЗНАЊЕ НАТО

СТОУБ Талбот, који је за време бомбардовања Србије водио заједнички обавештајни Комитет за дипломатију Пентагона и Стејт департмента, у предговору књиге директора за везе Џона Нориса каже:

– Стварни циљ тог бомбардовања није имао никакве везе са бригом за косовске Албанце – стварни узрок био је то што Србија није спроводила тржишне, социјалне и економске реформе, што значи да је то била последња оаза Европе која се није повиновала неолибералним програмима под управом САД, па је то морало бити уклоњено.

ДИНКИЋЕВЕ ДИСКВАЛИФИКАЦИЈЕ

– УКОЛИКО бисмо нешто и рекли, владајућа номенклатура би нас кроз медије грубо дисквалификовала. Први на листи је био Млађен Динкић који нас је звао старим бабама гатарама и људима прошлих времена који стално плаше народ предсказујући тешку кризу – прича професор Ковачевић.

НОВОСТИ

Posted on July 3, 2013, in Макроекономија. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: