Избегавање закона се исплати

Они којима послодавац није уплаћивао доприносе за ПИО, а од тада је прошло 10 година, практично неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију

Најновијим сетом пореских закона држава је усвојила предлог о застаревању пореза и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање чиме је практично заштитила послодавце који су се оглушили о закон, оштетили и раднике и буџет. Уместо да их натера да ову грешку исправе макар на суду, држава их је новим законом ослободила сваке одговорности, па и могућег утуживања на суду! Само лане, послодавци су „превидели” да за више од 98.000 радника уплате доприносе, ускраћујући им тако право на пензију.

– То је нож у леђа радницима и шамар у лице савесним послодавцима – каже у разговору за „Политику” Саша Јанковић, омбудсман – заштитник грађана Републике Србије.

Шта то значи за раднике који би сутра у пензију, нису знали да им послодавац није уплаћивао доприносе, а прошла је деценија од тада?

Практично, ти људи, а таквих је много, неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију јер у њиховом стажу недостају уплате.

Да ли постоји оваква пракса било где у Европи?

Није ми познато. У неким државама Европе грађани сами одлучују у који ће пензијски фонд да им послодавац уплаћује доприносе или добијају бруто плату, па сами уплаћују где желе.

Код нас, и у још неким земљама, другачије је – постоји обавезни пензијски фонд који је држава основала и законска је обавеза послодавца да у њега уплаћује доприносе за своје раднике, који се делимично и раднику одбијају од зараде.

Постоје и државни органи и организације који су овлашћени, и чији руководиоци и службеници за то добијају плату, да прате како послодавци испуњавају своје обавезе и да у случају потребе реагују – ако треба и прекршајним и кривичним пријавама.

Зашто се нашим послодавцима гледа кроз прсте?

Код нас је проблем што деценијама уназад поједини послодавци крше закон и не уплаћују доприносе, надлежни државни органи појединим од њих гледају кроз прсте, а штету сносе радници. Без уплаћених доприноса не могу у пуноправну пензију, нити могу да овере здравствену књижицу. То је потпуно неправично,јер штету за то што неки послодавци крше закон, а држава им гледа кроз прсте, сносе радници.

Да ли је на овај начин пропала и последња шанса радника да му послодавац плати заостале доприносе?

До последњих измена пореских закона увек је у закону стајала одредба да неуплаћени доприноси не застаревају, те су неки радници тешком муком успевали да дођу до судских пресуда, а после додатне борбе и да послодавац коначно, по пресуди или после стечаја, уплати заостале доприносе или бар њихов пропорционалан део.

Последњим изменама закона та једина преостала заштита за радника је брисана и доприноси сада застаревају. Чак застарева и право на наплату доприноса који су утврђени правоснажном судском пресудом – дакле људи који су успели на суду, али послодавац још није извршио судску пресуду, остају само с папиром у руци, а и тај папир су при том скупо платили у виду судских такси, љутње и отказа послодавца, изгубљеног времена и здравља…

Каква су будућа права радника чији је послодавац избегавао ову обавезу, а због које данас не сноси никакву одговорност?

По садашњим прописима нема их.

Ко је крив за то што држава толерише неуплаћивање доприноса?

Крив је политички популизам и слабост правне државе. Одржавају се на државном вештачком дисању предузећа која на тржишту не могу да опстану, а на рачун Уставом гарантованих права радника. Појединим предузећима ствара се некоректна предност на тржишту, јер они који не уплаћују доприносе имају мање трошкове и, касније, већи профит.

Каква се порука тиме шаље савесним послодавцима?

По ко зна који пут држава је послала поруку да се избегавање закона исплати. Ако је неко „вешт” да га и данас избегне, за десет година дуг према јавном пензионом фонду му се брише.

Опозиција тврди да је ово преседан. Да су радници остављени на улици, јер већина нема могућности сама да плати доприносе. Тврде да су ове проблеме решавали тако што је држава повезивала стаж. Уставни суд је рекао да је то неуставна одлука. Шта је алтернатива?

Није моје да се бавим ставовима опозиције нити власти, већ упоређујем стање у животу са уставним гаранцијама права грађана. Ако морам, рећи ћу да ни начин на који је претходна влада решавала питање неисплаћених доприноса није био системски, нити правичан, нити законит. По којим критеријумима је влада одлучивала којим радницима ће „преспојити” стаж, а којим не?

Зашто би „право” на спајање стажа добио неко ко је радио у једном предузећу, а неко у другом не? Како влада може да на папиру „споји” стаж, а у ствари новац не уплати у пензијски фонд? И, коначно, у ком закону је такво овлашћење за владу било предвиђено?

Шта је онда овим урадила садашња влада?

Од свега, садашња влада је формално решила само последње питање – створила је себи у закону овлашћење да неком предузећу, по предлогу ресорног министра, отпише неуплаћене порезе и доприносе, а неком не. Сматрам то озакоњивањем политичког волунтаризма који су практиковале претходне владе, на штету уставних гаранција владавине права и једнакости примене закона на све.

Како предупредити овакве ситуације с обзиром на то да ни новина да банке контролишу уплату доприноса није дала баш никакве ефекте?

Држава ће саму себе натерати да дисциплинује послодавце онда када преузме обавезу да, као што у Уставу пише, заиста гарантује остваривање људских права. То у пракси значи да ако неко не поштује закон, а државни инспекцијски органи због своје селективности, корумпираности, неефикасности или било ког другог разлога не санкционишу починиоца и натерају га да закон поштује, тада се уплата неопходна за остваривање права грађанина који није ниједан закон прекршио мора обезбедити из државног буџета.

Пошто пара за тако нешто нема, држава би, ваљда, морала да обезбеди да послодавци поштују закон. А када би сви који то морају уплаћивали у обавезне фондове, онда би се и стопа доприноса могла снизити.

Сада је она веома висока, управо и због тога што онај ко плаћа, плаћа и за оне који не плаћају. А онда се, да би се избегли огромни доприноси, пишу фиктивне, мање плате, а остатак исплаћује на руке, због чега ће, опет, пензија бити мања него што би требало да буде…

Како се осећате као човек који види да држава доноси лоше законе, ви утврдите да су права грађана нарушена, укажете на ту појаву и – да ли се на томе све заврши?

Већ годинама о овом проблему пишем у оном што би требало да буде главно „оружје” омбудсмана – у годишњем извештају Народној скупштини. Међутим, у овој ствари постоји континуитет политике коју воде владе последњихдвадесетак година. Успевао сам у појединим случајевима да утичем да се радницима који су добили судске спорове уплате доприноси, иако је Закон о приватизацији то скоро забрањивао ако је предузеће у поступку реструктурисања.

Сада више немам никакав основ да помогнем. Мој посао и моја дужност је да проблем установим и на њега гласно и принципијелно указујем, док се не нађе неко у Влади ко ће бити спреман да га реши, а не гурне под тепих, на штету грађана.

Показало се до сада да скоро све системске мањкавости на које указујем, а владе игноришу, на крају као кршења Устава или људских права, констатује Уставни суд или Европски суд за људска права, али се то деси неколико година касније, због чега ти проблеми у међувремену знатно нарасту.

У Министарству финансија кажу да они на које се односи застаревање права на плаћање доприноса ипак могу остварити пензију?

Могу, теоретски, и да уплате себи пут око света и живе од камате на седмици на лотоу, само колико је то реално? У стварном свету, или ће добити „привремено” решење за мању пензију или могу да пробају да скупе новац и сами уплате доприносе које је требало да уплати послодавац. А ти доприноси су им већ одбијани од зараде и сада треба још једном да их плате?! За многе је то мисаона именица.

Једино је тачно да проблем постоји веома дуго и да многе владе, из популистичких разлога, нису гасиле државна предузећа која су на тржишту пропала, већ су постојала само на папиру, без стварне зараде, радници нису ишли на посао, али су им права остајала. То је била виртуелна привреда.

Само, Устав не гарантује профит предузећу, али гарантује права радника и држава не може да избегава сваку одговорност за њихово неостваривање, а камоли да увођењем застаревања доприноса аболира несавесне послодавце и државне органе од одговорности, а радницима гаси сваку наду да ће остварити законом гарантовано право.

Јасна Петровић

Posted on June 16, 2013, in ПИО. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: