Русија јача од Немачке 2016

Биљана Диковић

Вест коју су недавно објавили највећи медији на Истоку, преносећи истраживање независне агенције Euromonitor International[1], у коме се наводи да ће до 2020. Русија, Индија и Кина ући у првих 5 највећих светских економија и да ће руска привреда до 2016. године превазићи немачку[2], није наишла на интересовање средстава јавног информисања у Србији. Како би и могла да наиђе на интересовање, када прозападна власт у Србији већ 13 година цело српско друштво фанатично усмерава ка евроатлантским интеграцијама, не водећи рачуна о основним националним интересима и економској логици?

Ни информције из наведеног извештаја да је Индија по паритету куповне моћи (ПКМ) надмашила Јапан још 2011. године и да ће Кина до 2020. бити највећа светска привреда са 19% учешћа у глобалном БДП, није била посебно занимљива за већину новинара у Србији! Ништа боље није прошао ни документ у којем се говори о државама са највећим растом БДП-а у свету, током 2012. године. Наиме, Руски БДП је порастао за 3,4% док су иза Русије остале САД (чији се БДП увећао за 2,2%) Јапан (са растом од 1,9%) и Немачка привреда која је напредовала за 0,7 процената.[3] Неки би на овом месту истакли да се руски привредни раст заснива на експлоатацији природних ресурса, пре свега енергената, међутим остаје чињеница да се економски успон Запада вековима заснивао и заснива на истом принципу. Једина разлика је у томе што Руси користе своја природна богатства, док Запад изазивајући ратове и кризе широм света, отима и затим користи или продаје туђе ресурсе.

Иако сви озбиљни подаци сведоче о померању највећих центра моћи са Запада на Исток, Влада у Београду и даље живи у прошлости, и слепо следи превазиђени концепт једнополарног света. Тако је према Александру Вучићу, политичару који оличава нови режим „улазак у ЕУ главни циљ и једини пут којим можемо да побољшамо стандард наших грађана и најбољи начин да будемо део једног ширег демократског друштва.“[4] Вучић као да обитава у холивудском филму са темом Хладног рата, у којем се „демократски и богати“ Запад бори против „недемократског и сиромашног“ Истока (Москве). По његовим речима, најважнији стратешки партнер Србије је Немачка, а Срби ће уз помоћ Берлина доживети економски процват.[5] Из тих разлога он српске стратешке природне ресурсе уступа немачким компанијама попут RWE,[6] која спада у највеће светске загађиваче, док као додатак томе, Западу обећава потпуну предају КиМ.[7]

Чак и извештај за 2013. годину познате америчке банке – Citigroup, у којем се потврђује да ће Русија, Индија и Кина ускоро економски превазићи најјаче економије Запада,[8] показује да овакво понашање водећих српских политичара у најмању руку није рационално. Стратегија званичног Београда која се заснива на слепој послушности Западу и беспоговорном путу према „Франкенштајновом чудовишту“ – ЕУ, води српски народ у сигурну беду и безнађе.

Журећи у ЕУ, Србија све више сиромаши због чега је у све већем броју напуштају стручњаци неопходни за њен опоравак. „Одлив мозгова“ је у време прозападних власти достигао неславни рекорд. Према извештају Светског економског форума, ове године Србија је пала са 132, на 141. место по одливу стручног кадра, и то на ранг листи од 144 земље! Исто тако, према званичним подацима око два милиона људи у Србији је сиромашно, а близу 700.000 њих живи испод границе сиромаштва. Они имају мање од 8.000 динара (око 70 евра) месечно по члану домаћинства, често немају ни за основне животне намирнице, а месо и колачи су им више него луксуз. У народним кухињама храни се око 30.000 људи.[9] При том, због „препорука“ САД и ЕУ, државну помоћ и привилегије у образовању, али и другим важним областима, остварују пре свега поједине националне мањине у Србији, док српска деца све више трпе наметнуту „позитивну дискриминацију“.На овај начин се фактички наставља Титова стратегија, сузбијања доминантног (српског) народа, који полако нестаје.

Колико су грађани Србије осиромашили на путу ка Бриселу, сведочи и податак да је промет робе у трговини на мало у Србији у јануару у поређењу са децембром 2012. године, био мањи за 26,2 одсто.[10] Поред тога, по подацима НБС, стална поскупљења основних животних намирница у Србији доводе до раста инфлације.[11] Повећање цена основних животних намирница, представља тежак ударац за кућне буџете грађана јер је и просечна плата у Србији пала на 350 евра, док у неким деловима државе она износи само 150 евра![12] Поређења ради, у Републици Српској која је на удару са свих страна, а од недавно и од стране Вучића,[13] просечна плата износи 415 евра.Због свега наведеног стручњаци упозоравају да је српска економија у тешкој ситуацији. Милан Кнежевић, председник Асоцијације малих и средњих предузећа истиче да са новом влашћу економија није добила ништа. Незапослено је милион људи, а не 700.000 како кажу, јер се многи и не пријављују на Бироу рада, упозорава Кнежевић. Он објашњава да српску привреду не могу да лече они који су је инфицирали и упире прстом према министарству финансија.[14]

Поврх свега, српски народ се, уколико не предузме нешто, суочава са биолошким нестанком у овом веку. Демограф Иван Маринковић упозорава да држава само по основу природног прираштаја, годишње губи између 35.000 и 40.000 грађана. Однос умирања и рађања у Србији је такав да не постоји ни проста репродукција – да деца замењују родитеље – објашњава Маринковић. Велики проблем су и миграције у свет, јер одлазе млади људи који имају репродуктивни капацитет. Они који насељавају већину мањих места одавно су у трећем добу. Касно родитељство, али и сиромаштво и потрага за срећом, чине да миграције из села у градове годинама бујају. То је за собом оставило чак 42.000 старачких домаћинстава у Србији, која чине по један старији грађанин. Процењује се и да око 100.000 ветерана самује по беспућима, практично без додира са цивилизацијом![15]

На основу свих наведених података јасно је да срљање републичких власти у ЕУ представља свесно жртвовање српског народа и државе. Један од највећих светских интелектуалаца, академик Ноам Чомски закључује да је ЕУ расистички расположена према Србији. Он истиче да Брисел (којим доминира Берлин) свесно уништава периферне земље чланице ЕУ, наметањем мера штедње које представљају економску катастрофу. То просто сатире сиромашне чланице попут Грчке, Шпаније, Ирске, Португалије и Италије, за разлику од богатих земаља које кризу и не осећају. Ако би и ушла у ЕУ, Србија би била део периферије, закључује Чомски.[16]

Дакле, свима у свету је јасно да су Срби за Брисел непријатељи и да расисти из ЕУ, Србију третирају као периферију коју треба понижавати и комадати. То знају и властодршци у Београду, али они не заступају интересе свог народа и државе. Ипак, за српски народ и даље остаје отворен позив Москве да постане део слободног – вишеполарног света, стратешки савезник Русије и део моћног Евроазијског савеза. За тако нешто је потребно да Србија прекине са вођењем политике пораза и пропадања. У Београду на власт морају да дођу искрене патриоте које ће пре свега размишљати о својим грађанима и будућим генерацијама, а након тога све ће поћи својим (правим) током – према Истоку, слободи и уједињењу српског народа.

Posted on March 24, 2013, in Русија. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: