Ново оружје свјетских моћника зове се храна

Аутор/извор: Иван Бродић
Датум објаве: 07. 09. 2012.

КОЛУМНА – До 2050. Године на Земљи ће нас бити 9 милијарди, јављају неки дан медији. Ова вијест коинцидира с глобалном сушом која је окидач новог глобалног поскупљења хране и воде.
Поједини свјетски форуми пожурили су по салонима разних организација расправљати о томе како нахранити ову војску људи. Превише нас је, кажу свјетски моћници, и та се ситуација споро мијења. Једни би стварали умјетну храну, други би смањивали број становника контролом хране, трећи би ваљда еутаназирали или стерилизирали читаве народе. Све би то поштен човјек перципирао као лошу комедију када се не би тицало примарних човјекових потреба.

Теорија природнога права, која се развила у 17. И 18. Стољећу на сјеверу Еуропе, а из теологије реформације, каже нам како човјек напросто има право задовољити своје примарне потребе зато што је створен како би живио до смрти. Још је Аугустин у својим Исповијестима проблематизирао живот сматрајући како је дужност човјека живјети и користити ресурсе који су му дани. Напросто му тај живот нитко не може ускратити доли драгога Бога. А у првим смо годинама школовања научили како у примарне потребе човјекове уврштавамо у првом реду зрак, храну и воду.

С храном ме у животу повезује једино невјеројатна воља и љубав конзумације, но не мораш бити нутриционист, пољопривредник, биолог или биотехнолог да би схватио како с глобалним поретком у производњи и дистрибуцији хране и воде нешто не ваља. Не требају нам за то слике дјеце Сомалије или земље у суши погођеној Славонији. Од када је дошла криза 2008. Године постаје јасно како је све теже сервисирати виртуални новац који се стварао како бисмо ваљда сви били богати те вјеројатно у центре моћи долази довољно реалнога богатства те се прибјегава новим техникама.

Зашто не бисмо, мисле они, зарађивали на основним потребама људи. Попушила раја виртуални новац као мјерило богатства, зашто не би попушили и виртуалну храну? Како зрак још нитко није измјерио, а како би оставили времена неком генијалцу осмислити сустав зараде на зраку, сјетили су се наши јунаци како зарађивати на храни и води. На бурзама роба не само да се тргује и до десет пута с истом робом у неколико сати при чему се шпекулира растом цијене, него су се уназад неколико година појавили виртуална вода и виртуална храна. Пишући овај текст, као обичан смртник, нисам успио схватити што му то дође виртуална вода и како је попити, како се њоме опрати или како њоме скухати најобичнију јуху, но сама чињеница како су свјетске бурзе са стварања виртуалног новца прешле на шпекулације виртуалном храном и водом додатно ме забрињава. Забринутост је тим већа што, успркос глобалној суши, стручњаци тврде како Земља има капацитета хранити свакога живућег човјека како данас тако и за 50 година, уз коректну расподјелу производње.

Рано нас живот научи како у људском друштву постоји група људи која се опредјељује бавити судбинама људи и друштва, група људи која има афинитете доносити правила и уређивати односе међу људима. У томе нема ништа спорно, како на локалном, тако и на глобалном нивоу, проблем настаје када нам тенденције и умотворине тих људи постају мјерило морала, када нам ти гуламфери дају до знања како изнад њихових одлука не постоји никаква друга моћ. Тако је с храном и водом. Гуламфери којима смо допустили помислити како су замјена за Бога, манипулирају нашим основним потребама, продајући нам храну и воду по цијенама које су и неколико десетака пута веће од производних. Створили су и умјетну храну, њоме ће кажу нахранити свијет. Георге Орњелл има сасвим добре ученике. Не само то, кажу нам, не морате јести храну из природе, једите нашу из лабораторија, постат ћете бољи људи!

Храна и вода, као ресурси који су нам дани како бисмо њима управљали спомињу се још од најранијих дана људске повијести. Човјекове најраније активности везане су уз ове двије потребе, а о томе говоре и прве странице Библије. Но, напредак нам је донио комфор да се можемо бавити и другим стварима умјесто да ловимо, копамо или носимо воду с извора, то други раде за нас. Како не постоји друштво без профита, не желим рећи како бисмо требали ове основне ресурсе потребне за живот добивати бесплатно, но сасвим сигурно би се посредовање између произвођача и нас крајњих корисника требало скратити, ако ништа друго, барем за онај дио ланца који је одговоран за шпекулације.

Мјерило морала не би смјело бити акумулирано богатство малог броја оних којима смо допустили да стекну такво богатство те услијед тога и уобразију како се смију играти Бога. Мјерило морала требао би бити човјек, без обзира на то колико примјерака истога било.

Posted on September 9, 2012, in Пољопривреда. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: