Larru Elliott: Лекције из Јужне Америке

У понедељак 20.08.2012, била је важна годишњица из скорије економске историје, јер је на овај дан 1982. године Мексико прогласио мораторијум на своје дугове према иностранству. Проглашење банкрота означило је почетак онога што је остало упамћено као дужничка криза трећег света.

Три деценије касније, имамо дужничку кризу првог света. Уместо Мексика читајте Грчка. Уместо америчких, британских и јапанских банака, које су огромне профите произвођача нафте током 70-их рециклирале дајући суб-приме кредите[1] владама Латинске Америке, читајте америчке и европске банке, које су давале суб-приме хипотекарне кредите. Уместо синдикалних зајмова,[2] који су дозвољавали банкама да несмотрено позајмљују без претходних детаљних провера, читајте обезбеђивање[3] зајмова, што је банкама омогућило да споје добре хипотеке са лошим и да их тако продају.

Политички одговор на кризу је такође индентичан. 1982, владе Латинске Америке су се обратиле ММФ-у како би добиле новац за отплату дуга банкама које су тиме награђене за своју глупост и неодговорно понашање. Исти је случај данас са Грчком: новац се даје једном, а узима другом руком.

Драконски услови наметнути уз ове зајмове, за последицу су имали деценију високе незапослености, повећање сиромаштва и смањење БДП-а. БДП Латинске Америке је 1990. био мањи за 8% од оног из 1980. Владе су платиле високу цену за добијени новац, јер је ММФ сматрао да би блажи приступ довео до проблема „моралног хазарда“, и уместо да науче из својих грешака, земље попут Мексика и Бразила су охрабриване да наставе са старом праксом позајмљивања.

Шок терапија није смањила терет дугова. Напротив, он се увећао. Мексички дуг се, у односу према БДП-у, у периоду од пет година после 1982. удвостручио, јер се економија потпуно урушила. Касније су и ММФ и западни кредитори схватили да се дугови не могу отплатити тако што се део дугова отпише. Кампања за опрост дугова процветала је током 90-их, сада са фокусом на подсахарску Африку. Упркос страховима да опрост дугова награђује лоше понашање, владе су научиле тешке лекције. Морални хазард није био проблем.

Изузев, наравно, за банке, према којима су се опходили у свиленим рукавицама након њихових ексцеса касних 70-их и раних 80-их. Уместо да пооштре регулацију и надзор, владе западних држава су укинуле преостале контролне механизме. Контрола тока капитала, како унутар држава тако и на међународном плану, такође је укинута. Иста судбина је задесила и мере донете током Велике депресије, како би се ограничила величина и утицај банака. Банке су постале веће, моћније, проширивши свој глобални утицај. Био је то врхунац финансијске либерализације, за коју су њени архитекти тврдили да ће довести до ефикасније употребе капитала, бржег раста и већег просперитета за све.

Оно што нам је финансијска либерализација заиста подарила јесте концентрација неограничене моћи, богатство за малобројну елиту, морални хазард колосалних пропорција и серију криза које су постајале све озбљније како су прогризале своју пут са периферије глобалне економије у њен центар.

Две важне лекције можемо да извучемо из кризе која је потресала Латинску Америку. Прва је да ће бити новог отписа грчких дугова, или путем опроста дугова или путем банкрота Грчке, унутар или ван евро зоне. Грчка економија је у овом тренутку око 20% мања него пре три године, што значи да аритметика у дуговима нема никавог смисла.

Друга лекција је да, уколико се финансијски систем извуче нереформисан и некажњен, можемо да очекујемо нову тешку дужничку кризу. То можда у овом тренутку изгледа мало вероватно, јер банке тренутно нису вољне да дају кредите, али пре или касније, сећања на прошле шпекулативне ексцесе ће избледети, као што је то био случај са холандским тулипанима,[4] мехуром Јужног мора[5] или са крахом Вол Стрита из 1929.

Може ли се ишта поводом овога учинити? Једна од ствари која би могла да нам помогне је расправа о томе како се економија подучава, јер месијанска вера у апстрактне – и пропале – моделе, праћена потпуним одсуством историјске перспективе повећава опасност од понављања грешака.

У новој колекцији есеја о подучавању економије после пада, директор Енглеске централне банке задужен за финансијску стабилност, Ендрју Халдејн, каже да је криза аналитички неуспех или интелектуални вирус. „Овај вирус је до 2007. заразио готово све, што је имало за последицу посматрање света пре кризе кроз ружичасте наочаре што се касније показало потпуно неоснованим.“

Нико није обраћао пажњу на ризик, већ се сматрало да је глобална економија досегла стање блаженства у којој су модели „доказали“ да су сви велики проблеми из прошлости решени. Нека основна учења Адама Смита, Карла Маркса, Фридриха Хајека и Џона Мајнарда Кејнза би можда спречила колективну заслепљеност.

Смит је упозоравао на опасности монопола, док је је Хајек говорио да систем цена може да функционише само ако постоји конкуренција. Маркс је рекао да се историја креће у правцу монополског капитализма, а Кејнз је сматрао да је он посебно опасан у форми финансијских шпекулација.

Сви ови велики мислиоци имали би своје виђење кризе. Смит би захтевао уситњавање мултинационалних корпорација, Хајек би тврдио да би било боље пустити банке да пропадну уместо да их одржавамо и зомби стању, а Кејнс би желео да финансије постану слуга индустрије, а не њен господар.

Марксистичка перспектива, изложена у новој књизи Џона Беламија Фостера и Роберта МекЧеснија, је такође употребљива. Они сматрају да су велике стопе раста на западу половином 20. века биле на неки начин фатаморгана, узрокована великим буџетима за војску, послератном реконструкцијом, већим социјалним давањима и инвестицијама у путну инфраструктуру, што је у великој мери допринело развоју аутомобилске индустрије.

Од тада се десило много тога. Дошло је до концентрације капитала, али и до недостатка профитабилних инвестиционих прилика. До сада није било таласа иновација попут аутомобила, авиона, биоскопа и телевизије, које би покренуле глобалну економију, мада би можда дигиталне и зелене технологије, као и роботика и генетика, могле да одиграју улогу катализатора. Резултат су биле смањене стопе раста и пораст финансијализације западних економија, када су профити почели да се рециклирају кроз банке у потрази за зарадом. Отуда и латиноамеричка дужничка криза. Отуда и криза суб-приме хипотекарних кредита у САД. Отуда и неспособност глобалне економије да изађе из летаргије.

Larry Elliott, The Guardian, 19.08.2012.

Избор и превод Мирослав Марковић

Пешчаник.нет, 27.08.2012.

Напомене:

Суб-приме кредити се дају лицима или компанијама за које се претпоставља да их неће моћи редовно враћати, то јест да ће каснити са отплатама. Како би се овај ризик компензовао, карактеришу их више камате и мање повољни услови за примаоце зајма. ↑
Синдикални зајмови су зајмови групе поверилаца, који су структурирани и администрирани од стране једне или више комерцијалних банака. При чему, поред отплате главнице и камате зајмодавцу, зајмопримац плаћа и одређену накнаду банци или банкама које управљају овим зајмом, а чија висина зависи од висине ризика и комплексности зајма. ↑
Секјуритизација је финансијска пракса спајања различитих типова зајмова, као што су хипотекарни кредити, потрошачки кредити или зајмови преко кредитиних картица – у један консолидовани дуг који се касније продаје као обвезница или као неки други финансијски инструмент различитим инвеститорима. ↑
Холандски тулипани или Тулипанска манија јесте догађај који се одиграо током холандског златног доба у 17. веку, када су цене тулипана достигле невероватне висине, да би онда изненада доживеле стрмоглав пад. Сматра се првом великом финансијском кризом. Више на Википедији. ↑
Мехур Јужног мора је догађај из 18. Века, када су акције компаније Јужног мора, основане од стране Британије у форми јавно-приватног партнерства за трговину са Јужном Америком, са циљем консолидације и смањивања државног дуга, доживеле исту судбину као и цене тулипана у Холандији век раније. Компанији је дат монопол над трговином са Јужном Америком, али пошто је у то време Британија била у рату за шпанско наслеђе, трговина са Јужном Америком била је немогућа, јер је Шпанија у то време контролисала читаву Јужну Америку, тако да компанија није имала никакав профит од монопола. Више на Википедији

Posted on August 30, 2012, in Глобално. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: