На лицу места: Војвођанска банка као пример пословног терора и нехуманости

Ни то што трпе иживљавање шефова за запослене у Војвођанској банци није гаранција да ће сачувати своје радно место чак ни онда када по закону не могу да добију отказ

децембар 2010.
пише: Игор Милановић, Таблоид

Некада се говорило: “Благо теби, ти радиш у банци”. Данас запослени у банкарском сектору завиде и рударима.

Хипо-Алпе-Адриа банка најављује отпуштање 200 сарадника до средине децембра, Рајфајзен се спрема да на улицу пошаље 300 запослених, а највећа чистка припрема се у Војвођанској банци. У њој ће прва тура отказе да добије у децембру, а следећа је планирана за март следеће године. Укупно ће у Војвођанској банци без посла остати 1.000 људи.

Први на удару у овој банци били су помоћни радници, они најсиромашнији, мада ни остали не добијају бог зна какве плате. После чистке чистачица и кафе куварица на ред су дошли и шалтерски службеници, а са каквом безобзирношћу наступа руководство банке показује и случај Наташе Дуганџије.

Госпођа Дуганџија је мајка троје деце, док је четврто на путу. У свакој другој, нормалној европској земљи, она би уживала посебну заштиту државе. Али, не у Србији. Поготово не у Војвођанској банци.

Решењем од 8. фебруара 2010. послодавац је госпођи Дуганџији одобрио одсуство са посла ради порођаја и неге детета до јануара 2011. Затим је исти послодавац, односно Војвођанска банка, 17. септембра 2010. донео решење о утврђивању престанка потребе за радом запослене.

На поменуто решење радница се жалила инспектору рада Министарства рада и социјалне политике и добила закључак потписан од стране Мирјане Јаковљевић, којим се њен захтев – одбацује. У изреци поменутог закључка се прво наводи да се поступак води против решења о престанку радног односа, да би инспекторка у образложењу навела како се не ради о томе већ о обавештењу да не постоји више потреба за њеним радом услед укидања радног места.

Није шија него врат. То што је Наташа у тренутку укидања радног места на породиљском боловању и као таква законом заштићена од било каквих промена у вези са радним статусом, никога посебно не интересује.

Док се отпуштају они најсиромашнији чија плата не достиже ни 30.000 динара, повлашћени се по сваку цену задржавају у Војвођанској банци. Регионални менаџер Јадранка Рајевац Грујић раније је имала право на службени ауто са возачем. Када јој је због штедње ова привилегија укинута, Јадранка је – одбила да се одрекне свог возача Оливера Мирића, рођеног 1975. године.

Иако Оливер није имао стручну квалификацију, а још је мање знао шта се у банкарству ради, Јадранка га је као опробан и испробан кадар угурала на радно место директора филијале. Месецима је запосленима требало да овог некадашњег шофера науче основним правилима пословања.

Пошто је некако научио разлику између текућег и штедног рачуна, Оливер се заједно са шефицом Јадранком острвио на запослене. У обраћању им често псује бога, шиканира их и пред клијентима, а понекад уме да примени и физичку силу. Посебан облик мобинга представља његово наређење да сви радници који не могу да остану да раде прековремено морају да му дају писмено образложење.

При свему томе, политика банке је да се људи запошљавају у најудаљенијим филијалама у односу на место боравка, тако да многима треба и више од сат времена да стигну на посао и исто толико да се врате кући.

Posted on August 29, 2012, in Банкарство. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: